Knjiverzum

                             Prigušeno pucketanje vatre me je lagano vraćalo iz dubokog sna u stvarnost, pa sam počeo razaznavati i ostale zvuke okoline. Iz kuhinje se čulo brzo i jednolično lupanje kašikom po tanjiru, a kroz zamagljeni prozor na sobi čuli su se glasovi ljudi koji su povremeno prolazili ulicom. Tako, zatvorenih očiju, raspoznavao sam detalje početka novog dana oko sebe, oslanjajući se samo na sluh. Osetio sam da je naš matori šareni mačak skočio na krevet i počeo tumarati po vunenom jorganu kojim sam do ušiju bio pokriven. Nekako je znao da se budim i, prelazeći tako preko mene, prevukao mi je svoj dugački rep celom dužinom preko nosa, što me je nateralo da nekoliko puta snažno kihnem… Pogledao sam ga, a on je zadovoljno posmatrao moju reakciju, sa podignutim ušima, iščekujući šta će se sledeće dogoditi. Podigao sam kraj jorgana, a on je bez oklevanja potrčao da se ušuška ispod njega,...

Ovdje se brijeg u rđu i zlato presvlači svake jeseni, dok Banovo brdo broji korake onih što prođoše bez povratka. Pod noktima nam je još uvijek ilovača sa starih drumova, teška, ljepljiva istorija što se ne da saprati ni kišama sa Save. Nema ovdje lakih riječi ni jeftine zvonjave u stihovima; zemlja se voli onako kako se voli otac – ćutanjem i radom. Kroz pukotine u betonu izbija žilav korijen divlje trešnje, isto onako kako iz naših poraza izranja tvrdoglava crta opstanka. Gledam u sunce koje se davi u rukavcu Ade Ciganlije, tamo gdje se spajaju prostranstvo i ova naša skučena vječnost. Mi smo sedimenti prohujalih vojski, preživjeli svjedoci, ljudi koji ne mašu zastavama, ali pamte ime svakog pretka. Ova topčiderska sjenka što pada preko naših ramena, nije mrak, već štit od zaborava pod kojim trajemo. Pjevam o zemlji koja se ne mjeri kilometrima ni granicama, već količinom tišine koju možemo podnijeti prije nego što progovorimo. Udahni ovaj vazduh pomiješan sa smogom i mir...

Udruženje Alia Mundi objavilo je zbirku panonskog gogjošija PROZORI DUŠE Zvonimira Nemeta, ujedno i prvu zbirku poezija gogjošija u regionu. Pred čitaocima se nalazi zbirka panonskog gogjošija „Prozori duše” iz pera Zvonimira Nemeta. Ono što ovu publikaciju čini posebnom jeste činjenica da predstavlja prvu knjigu gogjoši poezije u regionu, a dodatnu osobenost daje joj upravo odrednica panonski gogjoši. Reč je o tematski zaokruženoj zbirci u kojoj autor ispisuje svoje lirske impresije o Vojvodini, njenoj ravnici, rekama, i pejzažima koji vekovima nadahnjuje pesnike i umetnike. Zbirka „Prozori duše” je dvojezična publikacija, objavljena na srpskom i engleskom jeziku, čime se autorov poetski svet otvara i čitaocima izvan prostora u kojem su ove pesme nastale. Sam gogjoši (gogyōshi) predstavlja savremenu japansku poetsku formu zasnovanu na pesmi od pet stihova. Njeni koreni mogu se posmatrati u širem kontekstu japanske tradicije kratkih pesničkih oblika, dok joj je moderno ruh...

Nekada sam mislila da sjećanje živi u ljudima. Da, kada neko umre, ode daleko ili zaboravi jezik kojim je nekada govorio bez razmišljanja, nešto nestane zajedno s njim. Soba ostane prazna. Ime postane teže zapamtiti. Glas postane nešto što možeš čuti samo ako se dovoljno potrudiš. Mislila sam da je sjećanje krhko. Nešto što nosimo dok više ne možemo. Sada mislim da sam sve vrijeme pogrešno shvatala. Mislim da je sjećanje mjesto. Mislim da postoji izvan nas, strpljivo čekajući trenutak kada ćemo ponovo zalutati u njega. Ponekad se vraćamo kroz muziku. Kaseta koja zašišti prije nego što počne prva pjesma. Mehanički klik dugmadi. Blago podrhtavanje snimka koji je previše puta preslušavan. Radio-stanica koja se negdje između dva grada pretvara u šum. Zvuk stigne prije nego što ga prepoznamo. I odjednom više nisam onoliko stara koliko sam bila prije pet sekundi. Imam osam godina. Ili dvanaest. Ili stojim u kuhinji koja više ne postoji i slušam odrasle kako govore jezik koji sam ...

Kada se različite književne tradicije susretnu, nastaju novi prostori za stvaralaštvo. Upravo takav prostor otvara prvi regionalni zbornik gogjoši poezije „GOGJOŠI U PET“, koji okuplja čak 84 autora sa prostora bivše Jugoslavije. Šta je gogjoši? Gogjoši je savremena japanska pesnička forma čiji naziv doslovno označava „pet stihova“. Nastala je u Japanu kao kratka forma koja pesniku omogućava da u svega nekoliko stihova oblikuje misao, sliku, osećanje ili trenutak. Upravo u toj sažetosti nalazi se njena posebna snaga. Gogjoši ne zahteva mnogo prostora, ali zahteva preciznost: svaki stih treba da doprinese celini, dok se značenje često gradi kroz ono što je izrečeno, ali i ono što ostaje između stihova. Iako potiče iz japanskog kulturnog i književnog prostora, gogjoši je tokom vremena pronašao autore i čitaoce širom sveta. Njegova jednostavna forma pokazala se dovoljno otvorenom da primi različite jezike, senzibilitete i poetike. Prvi regionalni susret sa gogjošijem Objavljiv...

Profesoru Eduardu Hercigonji  (Nit koja ne poznaje granice) Jesen osamdesete. U veliki amfiteatar Fakulteta tiho je ušao bogoliki profesor i izgovorio: „Iskoni bê Slovo...“ A onda, na tabli, napisao: ⰋⰔⰍⰑⰐⰋ ⰁⰡ ⰔⰎⰑⰂⰑ... U početku beše Reč. Ćutali smo, svesni svog neznanja. „Znaćete i vi, samo me pratite. Jednoga dana bićete ponosni...“ ...Ko će OVO naučiti? Šta će mi TO? Da li je OVO književnost i jezik za koji sam se toliko pripremala? Vrzmala su se pitanja nas, devetnaestogodišnjaka. „Iskoni bê Slovo...“ Slušala sam glas profesora Eduarda Hercigonje. Njegove su ruke oživljavale vekove, dok je kreda crtala tajanstvene znake — dušu prohujalog vremena. „Ⱆ ⰒⰑⰝⰅⰕⰍⰖ ⰁⰅⰞⰅ ⰓⰅⰝ...“ U početku beše Reč... Vodio nas je do kamenog Krka, gde kleše opat Držiha: „Azъ vъ ime Otca...“ (ⰀⰈⰟ ⰂⰟ ⰋⰏⰅ ⰑⰕⰜⰀ) Dao mi je u zalog pismo iz devetog veka, živu nit koja traje doVEKa i doVIJEKa. Decenije su prošle. Ja sam tu nit prenela dalje, preko svih reka, preko granica, preko svih istorijskih pre...

Из штампе је управо изашла књига „Између јаве и сна - Мемоарски записи и изабране песме Лазе Костића“, коју су приредили Милица Ристић и Душан Стојковића. Књига је посвећена једном од најзначајнијих и најособенијих песника српске књижевности. Сам наслов књиге упућује на простор у којем је Лаза Костић живео и стварао, између стварности и сна, прошлости и садашњости, љубави и трагедије, историје и поезије. „Између јаве и сна“ није само још једно издање изабраних песама. Замишљена је као сусрет са песником који је својим језиком, мишљу и необичном песничком имагинацијом обележио једно раздобље српске књижевности, али чији стихови и данас остају живи.