Knjiverzum

Evo me već sa kosama sedim, polako u tišini bleđim. U osami sedim na obali života dok mi talasi biju gola stopala. Nemam suza za te sede kose puštam da me radosti života nose. Na meni se sve vidi nemam šta kriti niti da lupam glavu šta će sutra biti. Pored mene mnogi dolaze i prolaze dodirnu me i odlaze ne zastaju ni da me pogledaju. Cveće mirisno u mojoj kosi već je bledo i uvelo. Duša mi još uvek vapije da dotakne daleke pučine, ali moja barka postala je samo varka, a krila nemam da poletim van ove tišine i među raspевanim šarenim pticama sletim.