Milojko Tadić: Jutro

                            

Prigušeno pucketanje vatre me je lagano vraćalo iz dubokog sna u stvarnost, pa sam počeo razaznavati i ostale zvuke okoline. Iz kuhinje se čulo brzo i jednolično lupanje kašikom po tanjiru, a kroz zamagljeni prozor na sobi čuli su se glasovi ljudi koji su povremeno prolazili ulicom. Tako, zatvorenih očiju, raspoznavao sam detalje početka novog dana oko sebe, oslanjajući se samo na sluh.

Osetio sam da je naš matori šareni mačak skočio na krevet i počeo tumarati po vunenom jorganu kojim sam do ušiju bio pokriven. Nekako je znao da se budim i, prelazeći tako preko mene, prevukao mi je svoj dugački rep celom dužinom preko nosa, što me je nateralo da nekoliko puta snažno kihnem…

Pogledao sam ga, a on je zadovoljno posmatrao moju reakciju, sa podignutim ušima, iščekujući šta će se sledeće dogoditi. Podigao sam kraj jorgana, a on je bez oklevanja potrčao da se ušuška ispod njega, zajedno sa mnom.

Vatra koja je pucketala u zidanoj furuni nije još uspela da dovoljno ugreje sobu, jer se tokom noći zagasila, a zidovi furune su se skoro do jutra ohladili. Furuna se ložila iz hodnika, kroz otvor sa većim limenim vratima, na čijem početku se nalazio dimnjak. U sobi je furuna bila čista, samo je grejala, pa se nije osećao nikakav dim, a nije bilo ni prljavštine od ogreva kojim se ložila.

Od furune do zida postojao je prostor za manji krevet i slamaricu prekrivenu tkanom ponjavom, za koji smo se svi otimali kad je bilo previše hladno napolju. Furuna je imala izgled male kuće, kao sojenice, podignuta na hrastovu konstrukciju oko pola metra od zemlje. Ispod nje su se obično skupljale mačke kad bi im se dozvolilo da uđu u sobu.

Ovaj moj mačak mora da je ušao u sobu na prevaru kad je majka izlazila napolje.

Dimnjak iz hodnika je kroz zid vodio pravo preko tavana na krov. Na tavanu se sušilo usoljeno meso i kobasice, u blizini dimnjaka, okačeno o drvene palije za konstrukciju krova. Postojalo je nekoliko otvora na dimnjaku koji bi se otvarali da dim iz njega izlazi u tavanski prostor i dimi okačenu ziminu.

U furunu se ložilo sve što bi ostajalo kao otpad i što stoka nije mogla da upotrebi za hranu. Ostaci kukuruzovine i koreni od klipova kukuruza bili su najčešći ogrev, a kad je trebalo da se povremeno nadimi meso, ložilo se bukovo drvo da meso ne bi bilo gorko od kukuruznih ostataka, šapurine ili kočanja, kako ih je ko zvao, tuluzine ili šarovine, kukuruznih stabljika.

Mačak je uveliko počeo duboko da „prede“, zadovoljan blagodetima toplote kreveta u koji je uleteo munjevito i na prevaru. Ko zna koliko je taraba preskočio u protekloj hladnoj i vedroj noći, gde je mraz štipao za oči.

Na ulici se već dobro videlo, čak neobično za jedno zimsko jutro. Otvarao sam sve češće oči i bacao pogled ka prozoru. Smetala mi je ta beličasta svetlost koja je reflektovala zrake izlazećeg sunca od beline snega.

Proteklih dana ga je napadalo dosta, a moj zadatak je bio da ga čistim pored kuće, na ulici i po dvorištu, da pravim staze do senjaka i staje za stoku.

Imali smo u dvorištu pumpu za vodu koja bi redovno, posle ovako hladnih noći, smrzavala, i pored toga što je mati pumpu oblagala debelim slojem slame i umotavala je najlonom u koji se pakovalo veštačko đubrivo za poljoprivredu. Preko bi nabacivala radnički bundaš, postavljen iznutra krznom od ovčije kože, a spolja sašiven od debelog platna sličnog ceradi.

Kad bi se to dogodilo, da pumpa zaledi, a bilo je zimi često, onda bismo sve to skidali sa nje, donosili slamu sa senjaka i ložili okolo da je odmrznemo. U kući je uvek ostajalo vode od prethodnog dana, koju smo grejali na kuhinjskom šporetu i zalivali pumpu iznutra, sipajući je sa gornje strane. Ta operacija je uvek pomagala i, posle malo muke, grejanja metala spolja i iznutra, pumpa bi opet proradila…

Sve te misli su mi prolazile kroz glavu dok sam se budio, jer sam znao šta me to čeka kad ustanem i šta ću morati da radim.

Pomerio sam jorgan u stranu i krenuo da ustajem iz kreveta. Mačak me je začuđeno pogledao i prestao da „prede“. Valjda je pomislio: kud li sam krenuo iz tog blagostanja?

Iskoči i on za mnom, protežući se svom svojom dužinom, dodirujući trbuhom patos u sobi, da bi potom skupio sve četiri noge i izvio kičmu uvis.

Obukao sam se i izašao iz sobe u hladnjikavi hodnik. Levo je bila kuhinja, iz koje se širio miris prženica koje je majka već napekla punu činiju.

Iza ulaznih vrata u hodniku nalazila se kaca za kiseli kupus, podignuta od poda na tri tačke, na po nekoliko cigala. Na dnu kace virio je drveni čep koji je služio za pretakanje rasola iz kupusa. To se radilo na vrlo jednostavan način, tako što bi se čep malo razmrdao, a zatim bi se ispod njega poturila kofa da bi prihvatila rasol kad se čep skroz otvori. Napunjena kofa bi se vraćala na vrh i opet podmetala pod čep, ponavljajući tu radnju nekoliko puta.

Rasol se često pio, a naročito su ga koristili stariji, posle dugih zimskih noćnih pijanki i jutara u kojima su se budili „teških“ glava.

Najčešći korisnik dragocenog leka bio je naš komšija, deda Radiša, otac mog druga Mitra. Ušao bi kao u svoju kuću u naš hodnik sa velikim lončetom zapremine od dva litra, našao kofu i u nju pustio rasola iz kace kroz onaj čep. Iz kofe je izlio u lonče rasola koliko je procenio da mu treba, a ostatak opet vratio nazad u kacu.

Nekad bi se kratko zadržao, a obično bi se bez reči okrenuo i otišao, kao da mu nije uvek bilo do priče.

Kad su ga njegovi ukućani pitali zbog čega dolazi kod nas po rasol, a ne koristi svoj, rekao bi da je naš najbolji u okolini i da uvek vadi „fleke“.

Preko leta je sakupljao plodove dudova koji su rasli pored svake kuće na ulici i od njih pravio rakiju „dudinjaru“, koju je pio preko zime. Nije pravio puno jaku rakiju, čak nije radio ni prepek, samo da rakije bude više za duge zimske večeri, kad se društvo redovno sastajalo.

Možda ih je sve zbog toga toliko bolela glava posle terevenki i grupnog igranja tablića, ali oni nisu puno za to marili. Mamurluk je bio njihova svakodnevnica…

Mati primeti da sam ustao, pa mi dodade peškir da se umijem na lavabou napravljenom od lima i gvozdenih šipki, u drugom kraju hodnika. Iznad je bila okačena metalna limena kanta sa vodom, sa slavinicom na dnu, a u kružnom izrezu lavaboa bio je stavljen metalni lavor koji se mogao vaditi kad se napuni vodom, da se istrese u dvorište.

Sapun smo držali na malom držaču pored lavora, sa strane. Umio sam se prohladnom vodom na brzinu i obrisao peškirom što je mirisao na domaći sapun za pranje veša, koji su domaćice pravile same, u kućnoj režiji.

Naravno da kupatilo, slično današnjem, nismo imali, jer je to bila privilegija samo za imućnije…

„Ubaci snop ogrizine u furunu da se dobro zagreje, treba posle da ubacim lebac da se peče“, reče mi majka, a ja je odmah poslušah.

Otvorio sam vrata furune, a iz nje me udari vreli talas koji mi odmah ugreja lice, rashlađeno posle umivanja. Unutrašnjost je sijala od užarenih ostataka prethodnog loženja.

Uzeo sam snop uvezane ogrizine (šarovine) i ubacio ga uzduž u plameno grotlo. Dohvatio sam dvozube vile pored, koje smo zvali „rogulje“, pa pogurao čitav snop još malo unutra kako bih mogao da zatvorim vrata.

Ušao sam u kuhinju, a na stolu se pušila činija puna tek ispečenih prženica od starog hleba, uvaljanih u izlupana jaja. Pored, tanjir sa masnim kravljim sirom i šerpa puna mleka sa žutim kajmakom na površini, jer se skupio tokom cele noći posle sinoćnjeg varenja.

Što bi stari rekli: „Kajmak je bio toliko debeo da miš kroz njega ne bi mogao da propadne.“

„Sedi i jedi, možeš sam da se poslužiš, ja moram još nešto ovde da završim.“

Bio sam baš gladan. Odmah sam onako iz ruke navalio na prženice, a kašikom pomalo uzimao kajmaka iz šerpe i zalagao po kojim komadom sira. U lonče pored šerpe sam šerpom usuo mleka i sve to zajedno polako i temeljno slagao u prazan stomak, osećajući veliko zadovoljstvo dobrom kombinacijom ukusa i mirisa za trpezom.

Majka je za drugim stolom mesila testo koje je jutros, pre zore, zamesila u drvenim naćvama. Posula je sto brašnom, istresla svo testo i počela ga prevrtati i mesiti, a rasklimani sto se pod tim kretnjama ljuljao i škriputao.

Posle nekog vremena testo je podelila na tri dela, a svaki deo stavila u po jednu limenu posudu kružnog oblika i veće dubine, sa metalnim nogarama na dnu. Pre toga je zidove posude ovlaš namazala sa mašću i posula brašnom da se testo ne bi zalepilo.

To su bile namenske posude za pečenje hleba u furunama ili velikim šporetima, a mi smo ih zvali „modle“.

Potabala je površinu testa u svakoj modli i stavila sa strane na sto da testo još malo nadođe. Pokrila ih je dugačkom, belom, lanenom krpom, a svaku od njih prekrstila i na kraju sa tri prsta simbolično povukla kroz vazduh, gatajući da joj hleb što više naraste…

Hleb se nije pekao svakog dana. Pekao se jednom ili dva puta sedmično, po potrebi. Retko kad bi se jeo svež. Obično je najsvežiji bio star makar jedan dan. Samo ponekad se dešavalo da se jede hleb tek izvađen iz furune. Kad se uzme bez pitanja i prekrši pravilo ili ako kojim slučajem nije ostalo starog hleba.

U prodavnici se tada hleb nije prodavao, a u seoskom mlinu se pekla manja količina u njihovoj pekari, koja je bila namenjena najpre radnicima, pa ga je retko kad bilo u široj prodaji.

Uživao sam tako u slasnim zalogajima za kuhinjskim stolom, a mačak je iskoristio priliku da utrči u prostoriju kad je majka otišla da proveri vatru u furuni. Protrljao se nekoliko puta o moju nogu i stidljivo mijauknuo, gledajući me pravo u oči.

Znao sam odmah šta želi, pa sam otkinuo poveći komad prženice i bacio mu pod sto da na miru pojede. Čuo sam ga kako halapljivo guta nesažvakane komade i usput zadovoljno prede. Ubrzo je dobio još jedan komad, pa se scena opet ponovila.

Bacao bih mu još, ali majka je rekla da mu je dosta. Ako je gladan, neka lovi miševe po senjacima i ambarima.

…Valjda je i on razumeo, pa nije više tražio. Samo se povukao u ugao kuhinje, oblizujući brižljivo zamašćene duge brkove i špicastu mačju bradicu, zadovoljan što mu je dan krenuo tako uspešno.

Kad posle doručka „odledim“ pumpu, i meni će dan krenuti uspešno. Otići ću na Ponjavicu da sa društvom igram hokej. Led je posle nekoliko hladnih noći bio dovoljno debeo. Malo snega što je palo po njemu kroz igru ćemo lako rasterati…