Natalija Novaković: Moje svitanje
Kad noć utihne, a zora se budi,
kad prvi zrak mi obasja lice,
u meni srce počne da se čudi,
jer novo jutro donosi nadanje ptice.
Moje svitanje — u duši se rađa,
iz svake suze po jedan cvet,
i svaka rana postaje slađa
kad ljubav ponovo zagrli svet.
Nosim u sebi i tuge i sreće,
prošle dane što ih vreme skriva,
al' duša moja da klonuti neće,
dok u njoj iskra nade još počiva.
I kad mi život poslednju senku
spusti na čelo, ko umorni dan,
ja ću u srcu čuvati iskru tanku
i verovati — dolazi novi san.
Jer moje svitanje nije samo zora,
ni sunce što se iznad brda javlja,
to je kad duša, posle svih mora,
ponovo voli, prašta i pozdravlja.
I zato idem kroz život dalje,
sa malo tuge, a mnogo sna,
dok moje srce tiho ne šalje
poruku svetu: Još traje nada,
još traje ljubav — još sviće u meni
moja zora mlada!
