Žaklina Mančić: Mojoj Lenki
Ljubavi, boli moja mila,
ti si meni uvek bila
i ostala Devojčica Sveta.
Preteška me sada ubija seta,
u sećanje vraćam razgovore naše,
i često me, ocvalog, plaše,
sećanja kad si dete bila
i lirijadendron sadila,
a ja, još tada, zaslepljeno
gledah tvoje lišce milo,
dok je srce lupalo, udaralo bilo.
Ti si bila samo malena,
slatka lutkica, razmažena,
a ja odrastao, već poznat, momak.
Eh, razdvojio nas već beše crni oblak.
A kad te koju godinu kasnije, videh,
ti ne beše mome srcu lek,
ne, ti beše već čudesna vila,
ti si mila, već Svetica bila!
A ja, odviše star, zbunjen, pretužan,
divna pametnice, ja sam bio ružan,
iako su svi govorili da sam jako uman,
ne, ja sam bio samo lud i nerazuman!
Kako će starac, moja mila, pri kraju života
i devojka umnica, pesnikinja, lepota,
moći biti zajedno u dobru i zlu?
Pogrešno mišljah,o moj anđele i moj đav’lu...
Zašto nekad On tako grubo razdvoji,
da samo užasna tragedija predstoji?
O mila Lenka, draga dušo moja,
kraj mene je sada samo humka tvoja,
a ovaj prsten, što ga godinama nosih,
ostavljam na mesto skrštenih ručica tvojih
i odavno ne znam ko sam sada ja,
jer sada reći da te volim, između jave je i sna.
Do kraja života strašno mučiće me,
to što mišljah da su godine te što ljubav slome.
Da li su godine od ljubavi smele odvojiti me?
Postoji li išta što joj može na put stati?
Ne, sad znam kakav je greh zaljubljene razdvojiti!
Lenka moja mila, možeš li mi oprostiti?
Dala si svoj život u ime ljubavi,
a ja, šta uradih, ludi starac klecavi,
ja posle toga živeh samo u, o tebi, pesmama,
i samo čekah smrt, moleći za nju, u Svetinjama.
