Nenad Karić: Kad duša plače
Skuplja se čemer memli i taloži,
trpila temelj popušta,
teret se briga navali, množi,
vredni se mrav sa posla otpušta.
Pravda se skupila, čami u samici,
stežu bukagije,
vuče se u nedogled, na suda parnici
proces ni počeo nije.
Pucaju konci, rana previše,
duše ko pamuk meke,
čaša se žuči uporno liže,
da curi prestati neće.
Tanana duša svela se, plače,
led se sa srca topi,
probušen krov kaplje li kaplje,
na iskap tegobu popij.
Pljušte li pljušte te gorke suze,
lavor se pogolem puni,
taj bol se ne briše krajičkom bluze,
srce se protiv nepravde buni.
Koliko-toliko nevreme prođe,
suze su mulj isprale,
hleb crni mesi, da testo nadođe,
ispeci pa reci brale.
